Objavio: danijela88 | Rujan 7, 2010

Usmene predaje Mostara i okolice

prof.dr.sc.Marko Dragić

KOSIO SAM SIJENO
Kosio sam sijeno,
dolje kod Bregave.
Putem prolazile,
Bregavke garave.
Bregava mi šumi,
tiho progovara:
“Eno dolje draga,
u ladu zaspala.”
Bacio sam kosu,
nek se suši trava,
poljubit ću dragu,
što u ladu spava.

(Vrapčići kod Mostara)

Najčešći su akteri u hrvatskim baladama Ivo i Anica (Ane, Anuša),
Ivo i Mara (Mare, Maruša, Marija). Raznovrstan je tematski svijet
balada. Neke od njih pjevaju o: povijesnim osobama i događajima;
nasilnim prelascima na islam; o moriji (kugi) koja je pomorila Mostar;
bratovim sirotama; smrtnom madežu, itd. Završetak je balada tragičan.

ŠTO GLEDAŠ NE OSTAVLJAJ

Leti vila priko Varadina,
Pa dozivlje Sarajke djevojke:
“Malo rad’te, puno ašikujte!
U Stambol je kuga udarila,
Sve pomori i staro i mlado,
A rastavlja i milo i drago;
I sinoć je dvoje rastavila,
Rastavila jedinka od majke.
Ne da majka u groblje kopati,
Već u bašču pod žutu naranču.
Rano rani jedinkova majka,
Ona iđe u zelenu bašču,
U đulbašču pod žutu naranču,
Ona zove svog jedinog sinka:
“Je li tebi crna zemlja teška?
Je li tebi tvrdo bez dušeka?
Je li tebi nisko bez jastuka?
Je li tebi zima bez jorgana?”
Iz groblja joj nešto odgovara:
“Nije meni crna zemlja teška,
Nit je meni tvrdo bez dušeka,
Nit je meni nisko bez jastuka,
Nit je meni zima bez jorgana,
Već pozdravi sve moje jarane:
Što gledaju, nek ne ostavljaju,
Jer su teške djevojačke kletve,
Kad uzdahnu, do Boga se čuje.”

(Mostar)

ZLATNA LAĐA

Tako su bili čovjek i žena jako siromašni, i nijesu nigdje ništa imali
osim jednog djeteta. Jedamput reče čovjek ženi:
– Ženo, evo nam sad ide krsno ime, a mi nemamo nigdje ništa.
Kakoćemo ga proslaviti?
A žena mu reče:
– E moj čovječe, što ću ti ja, kad ni ja ne znam kako?
Potom čovjek zakalal, pa iziđe nekuda van, i idući putem pomisli u
sebi:Bože moj, da sad imam ikome ono dijete prodati, ja bi ga
prodao,pa bih poslužio svoje krsno ime.
On nije nego tako pomislio, al pred njega iziđe star čovjek, pa ga
pita:
Šta si ti sad divanio!?
Nijesam ništa, – odgovori on.
Ma jesi nešto, – reče starac, dalje.
Ali nijesam, – reče opet ovaj. A kad ga starac i po treći put
upita,reče on:
Ma rekao sam, da imam ikome dijete prodati, da bih ga prodao,
pabih služio krsno ime.
A starac mu reče:
Pa daj ga meni, ja ću ga kupiti. Samo šta išteš za njega?
A šta ćeš mi dati?
Dat ću ti forinti, – reče starac. On pristane, a starac još reče:
Za taj ćeš forint sve kupiti i platiti što ti god treba, a on će ti vavijek
udžepu biti.
Potom on njemu dade forint, pa uprti dijete i odnese. Čovjek otide, pa
kupi sve, što mu je trebalo, pa skupi goste i proslavi krsno ime onako, kako je
trebalo. Starac odnese dijete, pa udari preko careva dvora; a taj car nije
imao muška djeteta, nego samo jedno žensko. Kad je starac nosio dijete
ispod careva dvora, vide ga car, pa ga upita:
Šta ti to nosiš stari?
Evo nosim dijete, – odgovori starac.
Pa bi li ti to prodao? – pita car dalje.
Bih, – reče starac.
Pa šta išteš za njega? – pita car opet, a starac mu reče:
Dat ćeš mi forint, što sam i ja dao. Car reče:
Daj ga amo. – I on donese dijete i preda ga caru, a car mu
dadeplatu, te starac otide. Kad je starac otišao, reče car carici:
Kako ćemo mi sad nadjesti ime onome našem sinu?
E, ja ne znam, kako bi bilo najbolje. – Car reče:
Hajde da mu damo ime Dragan. – A carica reče:
Pa slobodno, neka bude.
I tako ostane Dragan. Kad je Dragan već bio narastao, reče car
carici:
– Znaš ti, što je moja volja? Mi ćemo lijepo dati našu kćer
zaDragana, pa će nam sve naše dobro ostati skupa.
A carica reče:
– Bome je to i moja volja, – njih su se dvoje još od prije zavoljeli. Ali, kad je careva kći do udaje dorasla, zaprosi je drugoga cara sin;
ali ovaj car reče, da je ne da. Kad onaj to čuje, javi mu:
E pa dobro, a ti ćeš sa mnom ratovati.Kad to čuju carevi ministri, reknu
caru:
Mora vijeće suditi, pa komu dosude, onome neka bude.
Car pristane, i tako se skupe ministri, pa sjednu suditi. Kad sudili
ovamo, sudili onamo, bome dosude, da njih dva idu u trgovinu, pa koji
više istrži za tri godine, neka onome bude. Kad oni tako dosude, dade onaj
car svome sinu šestora kola novaca i pošalje ga u svijet, a ovaj dozove svoga
Dragana, pa mu reče:
– Vidiš, moj sine, sad se uprav na silu rastati moramo. Onaj
jedognao šestora kola novaca, a tebi evo sedmora, pa hajde i ti, patrži, i
gledaj, da više od njega istržiš.
Onda Dragan otide k djevojci, pa joj reče:
Ja sad moram otići, i bogzna hoćemo li se igda vidjeti.A ona reče:
Evo ti moga prstena s ruke, pa ako se igda vidimo, bar ću te
poprstenu poznati.
Kad Dragan pođe, reče mu car:
– Evo ti sedam kola blaga, pa hajde, te samo pogađaj i kapariši,
paako ti pofali novaca, piši mi, poslat ću ti koliko budeš trebao.
A on mu reče:
– Na ne ću toliko novaca, nego ti meni daj samo onaj forint za koji
sime kupio, pa će mi to biti dosta. Kad to car čuje, dade mu forint, i onuze
još komadić kruha, pa otide.
Idući on tako, dođe u jednu planinu, i tu nađe jednoga starca, gdje
sjedi i loška vatru. Kad on dođe k njemu, reče mu:
Pomozi Bog, djedo!
Bog pomogao! – reče mu starac.
A otkud ti ovamo?
Idem po svijetu, – reče Dragan, – da tržim, ne bih li što dobio, da
micar dade svoju kćer.
A starac mu reče:
– Dobro sinko, dobro. Sjedi tu, pa ćemo spavati.
Ali Dragan reče:
– A moj djedo, kako bi mi spavali ovdje u planini, pa da nas
štoujede?
Ali starac reče:
– Ne boj se ti ovdje ništa. Ja ovuda hodam, hodam, pa još
ništanijesam vidio.
Potom mali Dragan sjede, a kad omrkne, legnu oni i prespavaju. Kad je
ujutro svanulo, reče mu starac:
Sad ti hajde preko one planine u grad, pa štogod prvo sretneš,
kupiga. Kad kupiš, onda dođi k meni i dovedi da i ja vidim, pa ću ti
jošnešto kazati.
Potom Dragan ode uz planinu, a kad bio na vrh planine, srete ga
čovjek i vodi crna ćenu, a on ga pita:
Bi li to prodao?
Bih, – reče onaj.
Pa šta išteš za njega? – pita on dalje.
Dat ćeš mi forint, – reče ovaj.
On mu izvadi onaj forint i dade i uzme ćenu te se vrati nazad starcu
pa mu reče:
Evo, djedo, što sam kupio.
Dobro si to kupio, – reče starac, – samo ga priveži tu za taj trnić,
pahodi amo k vatri. On priveže ćenu i dođe k starcu, pa sjede, te tu opetnoći.
Kad ujutru svane, reče mu starac:
Hajde, sinko, vidi šta si kupio, šta ti ono radi.
A kad Dragan tamo, al ćene nema. On onda dođe k starcu i kaže
mu:
Ma, djedo, nema ondje ništa.
Kako to, da ne bi bilo ništa? Hajde, pa grebenaj ondje, možda ćešda
što iskopaš.
On otide, pa začeprka noktima, kad al iskopa rukavicu masti, uzme je,
pa odnese starom, pa mu reče:
Evo djedo, šta sam našao. A stari mu reče:
Dobro je to sve, sinko. Sad uzmi tu mast, pa hajde preko te planine, pa
ćeš doći do jedne velike vode, grdne kao more. Onamo preko vode vidjet
ćeš careva krmara, pa ga zovi, neka ti preveze lađu, a on će ti reći da ne
more, jer da ne vidi, a i da ti ne smiješ onamo, jer je ono gubava zemlja, i
car je gubav. Ali ti njemu reci, neka ti preveze unamjerice lađu, pa da ćeš
ga sretna načiniti. On će tebi pregnati lađu, a ti onda uzmi te masti, pa ga
samo pomaži po čelu i on će biti zdrav, pa će te onda odvesti k caru, pa onda
izliječi i cara. A kad cara izliječiš, onda nemoj više nikoga, dok ne prospava,
a kad prospavaš, onda ćeš pola sna i platu primiti.
Kad Dragan to čuje, zakala, pa otide od staroga. A kad prijeđe preko
planine, dođe do one rijeke, pa pogleda onamo i vidi careva krmara, pa ga
stane zvati, a kad ga dozove, reče mu:
– Daj mi tu lađu prevezi amo, da prijeđem tamo, pa ću te sretna
načiniti.
Ali mu on reče:
– Ja ti ne mogu lađe prevesti, jer te ne vidim, a ti ne smiješ amo, jer
smo mi svi gubavi.
Ali mu Dragan reče:
– Ma daj ti meni prevezi lađu, ja ću učiniti, pa ćeš progledati.
Kad to krmar čuje, preveze mu lađu, a Dragan onda uzme one masti,
pa ga pomaže po čelu, i on progleda. Kad ovaj to vidi, odvede ga k caru, pa
mu kaže, da ga je on izliječio; i da će izliječiti svu carevinu. Kad car to čuje,
reče mu:
– Hajde mene izliječi, dat ću ti, štogod zaišteš.
Dragan uze one masti, pa pomaže cara po čelu, i on odmah
progleda. Kad car vidi, da je zdrav, reče mu:
Hajde liječi moju družinu.Ali mu dragan kaže:
Ne mogu, dok ne prospavam, jer sam trudan. Car mu to dopusti, aon
otide i leže, a kad odspava i ustane, nađe pod uzglavačomknjižicu,
a u njoj piše, da mu car načini zlatnu lađu, koja će ići posuhu, i da mu
dade u lađu četiri zlatna soldata, pa će mu ondaizliječiti zemlju. On
sada reče caru:
Ako ćeš mi dati zlatnu lađu i u nju četiri zlatna soldata, onda ću
tizemlju izliječiti.
Car mu reče:
– Hoću, samo najprije izliječi zlatare, neka kuju lađu, i onda liječi
nasdruge.
On tako uradi: najprije izliječi zlatare, a oni onda uzmu kovati lađu.
Dragan stane liječiti, i za mjesec dana izliječi svu carevinu, pa se vrati k
caru. Car mu reče:
Jesi li gotov?
Jesam.
Dobro, evo ti zlatne lađe, pa hajde.
Dragan sjede u lađu, i ona pođe.
Idući tako dođe u jedan grad, a kad tamo, al se u gradu čuje velika
graja.
Dragan pita dalje, šta to tamo galame, a oni mu rekoše:
– Eno uhvatili nekakva trgovca, zakupio silno blago, pa nema čim
daisplati, te će ga sad objesiti.
On kad čuje, reče:
Idem ja sad, da ga vidim.Ali mu oni rekoše:
A šta bi imao, kad mu pomoći ne možeš.
Ali on svejedno ode. Kad on tamo, al to onaj carev sin, pa došao i
nakupovao silno blago, pa nije imao čim isplatiti, te ga zato optuže, pa evo
došao do vješanja. Kad Dragan dođe tamo, reče im:
– Dajte ga meni, ja ću za njega platiti.
Ovi na to pristanu. On onda reče carevu sinu:
Daj ti, da te ja popipam po leđima, pa ću sve za te platiti, a ti
ondahajde kući, pa se ženi. Ja ne ću kući nigda doći.
Onda carev sin podigne košulju, a Dragan mu zapiše, da on njega
ispod vješanja otkupljuje, pa onijem prstenom pritisne kod onoga pisanja, i
to se sve dobro pozna, kao da je na njegovoj koži izraslo. Potom ovaj
zakala, pa otiđe kući, a Dragan sjede u svoju lađu (kad je platio za njega
dug), pa hajde lagaško.
Kad onaj dođe kući, sastavi nekako što kakve teskere i napiše, da je taj
Dragan obješen, pa kaže tako i ocu one cure i one mu teskere pomoli. A car,
kad to vidi, dade mu svoju kćer. I tako se skupi svadba. Potom dođe Dragan
u zlatnoj lađi, pa stane u polje niže dvora, a od lađe udari svjetlosti, da se
je sve okolo sjajilo. Najedamput uđe u dvor među svatove jedan sluga carev,
pa mu kaže:
– Junaci, il će biti posve dobro il posve zlo: evo nešto u polju sja
se,kao da je s neba sašlo.
Kad to oni čuju, iziđu van pa gledaju, ali niko ne smije k Draganu, a
on ne će k njima. Najposlije dadu onome jednom slugi novaca, pa on zakala
te na koljenima klečeći ode k njemu i reče mu:
Ako si sveti čovjek, car te moli, da dođeš k njemu dvor.A Dragan ga
pita:
A šta je to u dvoru? Sluga mu odgovori:
Careva se kći udaje, pa su svatovi.A on reče:
– Neka car dođe po mene, pa ću onda doći.
Sluga otide, te kaže caru, šta je ovaj rekao, a car zakala, pa dođe.
Kad i on blizu dođe, klekne, pa pođe k njemu, ali mu Dragan reče:
Nemoj ti ići klečeći k meni, jer ti si mi otac. Ali to car ne razumije,
van ga stane zvati.A on mu reče:
Hajde ti, hajde, doći ću ja.
Potom car otide, a on zakala, pa za njim. Kad dođe gore, uđe u sobu pa
sjede do đuvegije i metne ruku na sto tako, kako će careva kći moći
poznati prsten. Oni ga stanu nuditi da jede, i pije, ali on reče da ne će ništa,
dok ne dođe djevojka, da je vidi. Oni otidu brže po nju pa je dovedu, a ona
kako uđe, vidi prsten, pa vikne:
– Ma, to je naš Dragan, eto mu moga prstena na ruci!
Kad svatovi to čuju, pitaju ga otkuda je, a on im reče: ja sam taj i taj.
Ali onaj đuvegija reče, da on laže, pa pokaže one teskere, i oni mu
povjeruju, pa sude, da će ga objesiti. Dragan reče:
– Odmah me objesite, ali samo neka on pokaže svoja leđa, pa
pročitajte šta piše na njima i ako ovijem prstenom ne bude pečatudaren,
onda me objesite.
Đuvegija se stane nećkati, ali svi navale na njega, i on skine košulju, a
onda pročitaju svi i vide prsten i dosude da njega treba objesti. Ali im
Dragan reče:
– Ja ga ni sad ne dam vješati, samo neka ide van, a vi svatovi
ostanite pa budite moji svatovi.
Oni tako učine i njega išćeraju, a on se vjenča s carevom kćeri, pa
tako s jednim forintom ostane sretan.

(Mostar)

BANDURI O ANDRIJICI ŠIMIĆU

Hajduk Šimić Andrija je često dočiko trgovce u Raiča klancu, a
slazio je i u Drežnicu, ali nikomu nije naudio ni za šibicu. Jednom
banduri drežanski zanoćili u Konjskom, u jednoj pojati doli, a gori bio
Šimić Andrija sa svojim drugom na sijenu. I slušao on što banduri
pričaju. Pitali banduri jednog Drežnjaka: ‘Što bi ti Šimiću Andriji
uradio?’ A on rekao: ‘Ne bi mu ništa, već da imam u torbi šta, sio bi s
njim i poio.’ I tako Šimić Andrija nije nikada napao Drežnjake.

(Drežnica kod Mostara)


Odgovori

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s

Kategorije

%d bloggers like this: